Komunisticka partija Srbije - Veroljub Nedeljkovic???

http://komunistickapartijasrbije.org.rs/


Ovoliko lazi, a tako mala kolicina informacija..............
....u svoјim redovima ima 537.222 članova... ???????????????????????????????????????????
pa ovaj ce da nas oduva sve... xaxaxaxaxaxaxaxaxa

Niti je pismen, niti posten.....
Odakle mu ovo 222???
Neto se taj covek gadno zabrojao....
Aj u zdravlje....

Veliki doprinos pobedi nad nacizmom dali su mnogobrojni obaveštajci Crvene Armije u Nemačkoj, Italiji, Švajcarskoj, Japanu, Mađarskoj, Italiji i u ostatku okupirane Evrope i Azije. Među njima se posebno izdvajaju Rihard Zorge (Richard Sorge - po
mnogima obaveštajac veka), Jugosloven u zorgeovoj grupi Branko Vukelić zatim Lav Mesevič i Nikolaj Kuznjecov kao i mnogi drugi poznati i nepoznati ilegalci koji su u ovoj nadčovečnoj borbi žrtvovali i svoje živote i onih koji su imali sreću da prežive sve to, poput Rut Verner (Ruth Werner) ili Sandora Radoa.

Od izuzetnog značaja uoči izbijanja rata i Hitlerove agresije na SSSR bila je obaveštajna delatnost "Crvenog Orkestra" (Rote Kapelle), koja je, u osnovi, postala nosilac ideje stvaranja jedinstvenog antinacističkog narodnog fronta u srcu Trećeg Rajha. Na žalost ta grupa je otkrivena u prvih 14 meseci rata, ali je poslužila za primer ostalim nemačkim domoljubima.

Vođe "Crvenog orkestra" su bili Haro Šulce-Bojzen (Harro Shulze-Boysen - oficir Obaveštejnog štaba Luftvafe) i Arvid Harnak (Arvid Harnack - savetnik u nemačkom Ministarstvu privrede). Među njihovim najistaknutijim saradnicima bili su Bojzenova supruga Libertas Šulce-Bojzen, zatim Kurt Šumaher (Kurt Schumacher), Adam Kukhof (Adam Kuckhoff), Oda Šotmiler (Oda Shotmiller), Erika fon Brokdorf (Erika von Brockdorff) i mnogi drugi.

Vođe "Crvenog Orkestra" na poštanskoj markici povodom 40-to godišnjice njihove smrti

Časopis "Sovjetski Savez" (broj 3 iz 1975. godine) ovako objašnjava sam nastanak imena "Crveni Orkestar". Među oficirima Abvera je bilo uobičajno da se radista-ilegalac naziva "pijanist" ili "muzikant". Kad bi vojna obaveštajna služba došla do zaključka da nekoliko takvih radioprijemnika pripada istoj tajnoj organizaciji, tako razgranata mreža bi se nazvala "Orkestar" ili "Kapela", a reč "Crvena" je podvlačila da se radi o političkoj, antinacističkoj ili preciznije komunističkoj organizaciji. Prema tome se tražila svaka mogućnost da bi ih se iskoristilo protiv nacizma. Šulce-Bojzenova grupa se 1939. godine, nešto pre početka drugog svetskog rata spaja sa Harnakovom grupom, a uskoro im se pridružuje i komunistička ćelija koju osniva komunista
i istaknuti književnik Adam Kukhof. Kukhof je rođen 1887. godine u Ahenu, u porodici industrijalaca, što mu nije smetalo da se još u mladosti opredeli za progresivno shvatanje društva i istorije. Po dolasku nacista na vlast formirao je ilegalnu grupu koju su sačinjavali istaknuti radnici, službenici, poznati umetnici i oficiri. Deo vatrenih proklamacija i poziva koje je nemačkom narodu uputio "Crveni Orkestar"potiče iz Kukhofova pera.

Aktivna antihitlerovska ilegalna organizacija postaje sve jača i ima svoje ljude u najrazličitijim ustanovama Trećeg Rajha i Vermahta (regularna vojska) i došlo je vrijeme za odlučnije poduhvate. Posle završetka drugog svetskog rata, kad su tajni dokumenti Gestapoa i Abvera otvoreni za javnost mnogi istoričari i publicisti su uložili puno napora da bi diskreditovali delatnost "Crvenog Orkestra" i ostalih antinacističkih ilegalnih organizacija u svetu kao "Špijunske organizacije komunističkog SSSR-a". Činili su se mnogi pokušaji da se "Nemački pokret otpora" i "Generalska zavera iz 1944. godine" svrstaju pod isti koš, ali neosporne činjenice dokazuju da su u Crvenom Orkestru i ostalim ilegalnim ćelijama došli do izražaja ciljevi nemačkog i opšteg Zapadno-evropskog pokreta otpora. Borci Crvenog orkestra su ispisali herojsko poglavlje u istoriji nemačkog naroda.

Učesnici Crvenog Orkestra su na svojim ramenima izneli deo najteže borbe portiv nacizma i to u najmračnijim godinama kad se nacizmu još nije nazirao kraj. Oni su umirali u anonimnosti. Ali im je zato kasnije Adolf Grime (Adolf Grimme), stravstveni antikomunist i bivši ministar socijaldemokratske Pruske vlade, za vrijeme Vajmara odao počast i o njima napisao:"To je bila najbolja krv Nemačke i njena prava elita, kako u pogledu svojih ličnih karakteristika, tako i u pogledu političkih talenata, dalekovidosti i istinite nacionalne svesti".

Najveću aktivnost Crveni Orkestar je razvio posle napada Nemačke na SSSR. Prema pisanju italijanskog nedeljnika "Vie nouva-Sete giorni" u 3 sata i 58 minuta u noći 26.07.1941. godine jedan nacistički radista radiostanice u Kenigzbergu za hvatanje inostranih i ilegalnih emisija uhvatio je nepoznati poziv. Posle pozivnih "KLK-PTH.2606.003.3032 wds. N 14 qvb" usledio je tekst šifrovanog telegrama iz 32. grupe, po 5 cifara u svakoj. Emisija je završila signalom "AR50385 KLK-PTH". Radista, koji je u to doba noći lovio uobičajene poruke norveških partizana upućenih Londonu, pripremio je odgovarajući izveštaj svojoj komandi o novoj, do tada nepoznatoj radio-stanici. Komanda je odmah o svemu izvjestila Berlin. Isto veče Glavna komanda Abvera je uputila svim stanicama Vermahta specijalizovanim za hvatanje šifrovanih emisija sledeću zapovest: "Utvrditi vreme emisija PHP. Frekvencija noćnih emisija 10.363. Frekvencija dnevnih emisija-nepoznata. Stepen izvršenja zapovedi IA". "IA" je značilo najbrže moguće.

Tako je otpočeo razvoj događaja koji je poremetio Hitlerov miran san i pretvorio se u strašnu moru i priviđenje za zapovednika Abvera admirala Kanarisa i zapovednika tajne policije Trećeg Rajha rajhsfirera SS Himlera. Eksperti-kriptografi nisu mogli dešifrovati uhvaćenu emisiju, ali su bili sigurni da je upućena saveznicima. Po Kanarisovom naređenju panično su počele sa radom sve radiostanice za prisluškivanje i hvatanje radio signala u celom Rajhu. U dve nedelje je otkriveno 78 tajnih radiopredajnika. Još 19 ih je otkriveno u oktobru, a krajem 1942 bilo ih je već 325. Abverova kontra-obaveštajna služba i tajna policija mogli su ih slušati, ali nisu bili u mogućnosti dešifrovati emitovane telegrame, a predajnik RTH je nastavio da radi. Njegova emitovanja su ponekad trajala i po 5 sati, a dešavalo se i to da uopšte ništa ne emituje i po nekoliko dana. Neregularnost emitovanja sprečavala je kontra-obaveštajnu službu da lokalizuje mesto gde se nalazila tajna radio-stanica uprkos tome što je Abverova kontra-obaveštajna služba bila svesna da se "pijanist" ili "pijanisti" nalaze u samom srcu Nemačke - u Berlinu. Hitler se razbesneo kad je od Himlera i Geringa saznao da u glavnom gradu Rajha, možda čak preko puta ulice deluje neka ilegalna ćelija. Naredio je da se pod hitno "otkrije i likvidira" ta, već dobro uhodana špijunska organizacija, ali to nije bilo ni malo jednostavno. Otpočeo je lov na "pijanistu" u kojem je sudelovala čitava vojska agenata, a specijalno opremljeni automobili sa radio-goniometrijskim uređajima su danonoćno krstarili ulicama Berlina.

Radiopredajnik čija je emisija registrovana 26.05. pripadao je Crvenom Orkestru. "Pijanista" je bio najbliži saradnik Šulce-Bojzena, metalac Hans Kopi (Hans Coppi). On je proveo neko vreme u nacističkom zatvoru zbog distribucije antinacističkih letaka i po izlasku iz zatvora se upoznao sa Bojzenom i bez kolebanja se pridružio Crvenom Orkestru. Osim zajedničkih političkih ideala, Hansa i Bojzena je povezivalo i čvrsto muško prijateljstvo.

Više od godinu dana trajao je lov na "pijaniste" Crvenog Orkestra, ali su svi pokušaji razbijanja šifre pali u vodu. Abver je naručio džepne radiometre od firme "Love Opta", pa su na stotine agenata bile opremljene tim novim uređajem. Istovremeno je kontra-obavještajna služba angažovala poznatog matematičara Vilhema Fauka. Njemu je uspelo da dešifruje jedan od uhvaćenih radio izveštaja u kojem su bile objavljene 3 berlinske adrese. Obruč Abvera oko Crvenog Orkestra se napokon počeo stezati. U to vreme je Paulusova 6. armija bila u prednosti, u Staljingradskoj bitki, ali su primarni izveštaji Crvenog Orkestra pomogli Vrhovnoj komandi Crvene armije da unapred sazna ne samo razne protivničke planove, već i brojnost, naoružanje, gubitke i lokacije nacističke 6.armije.

Haro Šulce-Bojzen je pao u ruke Gestapoa u avgustu 1942. godine. Skoro istovremeno je sa njim uhapšeno još oko 120 ljudi koji su direktno ili indirektno bili povezani sa Crvenim Orkestrom. Već na prvom saslušanju uhapšenika, Abverov kontra-obavještajac kapetan Pipe zabeležio je u zapisniku da se radi o organizaciji "Crveni Orkestar" i to je zapravo prvo njeno unošenje pod takvim imenom u zvanična dokumenta. Od Abvera je taj naziv preuzeo i Gestapo, a potom je onda prenet na stranice memoara i raznih istorijskih publikacija.

31 muškarac i 18 žena, od njih 120, su pogubljeni nekoliko dana pred kraj 1942. godine. Još sedmoro nije izdržalo zverska ispitivanja. Ostali, premlaćeni i obogaljeni su poslani, razdvojeno, u koncentracione logore i na robiju. Sve to se radilo u strogoj tajnosti a rođacima pogubljenih i deportiranih je bilo zabranjeno u javnosti govoriti o sudbini koja je snašla njihove srodnike. Bile su poduzete sve mere da se ne sazna za postojanje Pokreta otpora u srcu Nemačke i za pokušaj da se Treći rajh digne u vazduh iznutra. Himler je čak pokušavao ucenjivati Geringa koji je bio svat na venčanju Šulce-Bojzena i njegove supruge Libertas koja je bila potomak Nemačke aristokratske porodice. Haro Šulce-Bojzen je obešen u 12 sati 22. decembra 1942. godine u berlinskom zatvoru Plecenze (Plötzensee), a njegova supruga Libertas je giljotirana nekoliko časova pre toga.

Haro i Libertas Šulce-Bojzen

Svet je, ipak, upoznat sa podvigom nemačkih antifašista, koji su do posljednjeg trenutka ostali verni svojim slobodarskim idealima. Bojzen je u oproštajnom pismu svojim roditeljima napisao da je svo vreme bio svestan svoje sudbine, ali da njegov život nije toliko vredan kad ga gubi zajedno sa milijunima drugih, a na zid svoje ćelije je napisao da će "Istorija će izreći svoju konačnu presudu....".