Izbori su iduce godine...kandidaturu je istakla..

Mogli bi mi da kandidujemo Sojica ... Garant bi bolje vodio drzavu od ove bande danasnje

kandidatura, soica, farme, pevaljki, tombola -sport, su dobili na izborima. svesno i podmuklo, ukinute su mnoge aktivnosti, kulturne i likovne sekcije, nema vise, ferijalaca, mladih gorana...rekonstrukcija lakovernog uma je uspela. Kampanja, prvo pomirenje cetnika i partizana, onda, svrstavanje kominista i fasista, kako bi *ostali* samo cetnici sa monarhijom, kao antifasisti...drzava u otapanju, raspadanju. Nekakva generacija, kafic generacija,..tera ceo narod u kolonijalnu poniznozt...i, narod ukupno krasne istorije, poklekao, moralno, akonomski, izdresiran da zvizdi u pistaljke, umesto u biracke kutije,.

Dvadeset pet godina posle početka perestrojke u SSSR (u martu 1985. godine na vlast u Sovjetskom Savezu došao je Mihail Gorbačov), nekadašnji propovednici marksizma-lenjinizma dobili su šansu da ponovo kažu koliko je njihova nauka svemoćna.

„Traže se bivši predavači marksizma iz sovjetskih visokoškolskih ustanova!“. Na ovaj zanimljivi oglas natrčali smo na sajtu poznate britanske kompanije Shady Lane Productions, koja se bavi art-projektima i snimanjem dokumentarnih filmova. Zašto su naši ljudi zatrebali Zapadu, koji je uspešno dokazao neodrživost marksizma? Posle pobede pristalica demokratskih i kapitalističkih vrednosti, mnogi propovednici marksizma ostali su kao konjanici bez konja i sablji. I na njih se ubrzo zaboravilo.

Odjednom se ispostavilo da su oni nekome ponovo interesantni. I to kome: ideološkim neprijateljima. O čemu se tu zapravo radi, nije valjda da marksizam u vreme krize dobija novi dah? Ili neko želi da ponovo iščita istoriju? Telefonirali smo britanskom režiseru Filu Kolinsu.

Mister Kolins, otkud odjednom na Zapadu interesovanje za sovjetske marksiste?

- Nije samo za sovjetske. Pre nego što doputujem u Rusiju, tragao sam za predavačima marksizma u bivšoj DR Nemačkoj. A i trenutno se nalazim u Berlinu. Zanimljivo mi je da saznam do kakvih je promena došlo od 1989. godine, kada su za tili čas pali komunistički režimi i nestale države, šta se dogodilo sa ljudima koji su čitav životni vek posvetili marksizmu. Želeo sam da se sretnem s njima i vidim od čega danas žive. Kada se ispostavilo da više nikom nisu potrebni, jesu li se mogli prilagoditi novoj realnosti ili su ostali u autu? Mi ćemo ih posetiti kod kuće, saslušaćemo njihovu priču, pogledati fotografije. Saznaćemo šta je od pređašnjih ideja preživelo, šta je otišlo u nepovrat, šta je aktuelno i danas. Nama je potrebno 20–30 ljudi iz instituta marksizma-lenjinizma, ali nas zanimaju i ljudi koji su taj predmet predavali u školama i na fakultetima.

A šta će vam to?

- Smatram veoma važnim teme koje su u vezi sa istorijskim pamćenjem i socijalnom pravdom. Naročito u naše vreme, kada se mnogo toga iz istorije prikazuje u iskrivljenom ogledalu ili se jednostavno briše. Sa nekim nemačkim marksistima već sam se video. Mi ih tražimo putem oglasa u novinama, na Internetu, u muzejima i bibliotekama. Uopšte, u Nemačkoj su se ljudi veomna toplo odazvali našem pozivu. Zamislite, bivši intelektualci, ideološka elita, probudila se bez posla, odbačena od svih, njihova znanja i rad novoj Nemačkoj apsolutno nisu bili potrebni. Poneko je uspeo da prevaziđe bol promena i dalje sedi bez posla, neki su sebi pronašli biznis, ali se većina prekvalifikovala u prevodioce, marketologe, tehničke stručnjake. Rade bivši DDR-ovski pedagozi sa ruskim turistima i sa emigrantima iz zemalja ZND. Kao što su nekada ruski plemići, koji su pobegli u Evropu od revolucije, radili kao taksisti i učitelji.

Jesu li neki od njih, promenivši profesiju, uspeli da odustanu od svojih pogleda? U pitanju je bila čitava religija.

- Većina njih nije se mogla odreći marksizma. Vi ste u pravu, u zemljama sovjetskog lagera to je bila prava religija koju nije lako tek tako izbaciti iz glave. Zna se, naime, da predavače marksizma nisu uzimali sa ulice: vršen je brižljiv izbor gde su glavni kriterijumi bili plamen u očima i lično uverenje koje se graniči sa fanatizmom. Međutim, mnogi od njih naučili su i da obmanjuju sistem, nisu verovali u ono što predaju. Na primer, stručnjak za marketing, profesor Peterburškog državnog univerziteta u pismu mi je napisala da trećinu njenih saradnika na njenoj katedri čine sve sami predavači marksizma-lenjinizma. „Polje njihovog naučnog rada za tili čas je isparilo čim je ta disciplina prestala da bude obavezna. I preorijentisali su se na marketing, što je za njih, kako objašnjavaju, bilo jednostavno jer oni nikada nisu istinski verovali u marksizam“.

Ako smo vas pravilno shvatili, takvih „nevernika“ bilo je većina?


Ko je Fil Kolins

philcollins1_638_copyFil Kolins, rođen 1970. godine u Rankornu u Engleskoj, britanski je umetnik i režiser koji živi i radi u Berlinu. Dobitnik je Nagrade Pola Hemlina u oblasti vizuelne umetnosti, a 2006. godine nominovan je za Tarnerovu nagradu, prestižno priznanje u oblasti savremene umetnosti. Njegove izložbe i filmovi redovno su prusutni na međunarodnim festivalima u Berlinu i Roterdamu, Edinburgu i vodećim svetskim muzejima.


- Ne, nije tako. Uglavnom slušam priče o tome da su ljudi zaista patili i nisu mogli pronaći sebe u novoj Rusiji. „Moj otac ne samo što je ostao bez profesije nego uopšte nije mogao da radi“, priča sin jednog od heroja. „Za njega je kolaps te ideologije postao i lična tragedija jer je smatrao da je život proživeo uprazno“. U DR Nemačkoj većina ljudi sa kojima sam komunicirao vatreno je govorila o nečem što oni nazivaju čistotom marksističke misli i ideje, pomoću koje bismo mogli izgraditi racionalno društvo. Treba priznati da su mnogi njegovi principi u našem potrošačkom veku neobični. Neki se upuštaju u filozofska razmišljanja o njegovom odnosu prema dijalektici Hegela i učenju Fojerbaha. Predmet sam po sebi je širok i tema je i dalje otvorena.

Jeste li vi jedini u Engleskoj kome je to učenje danas zanimljivo?

- Možda mi nećete verovati, ali u toj istoj Britaniji idejama marksizma prožima se sve više sveta. Mišljenja sam da je to svojevrsni odgovor na finansijsku krizu, nezaposlenost i ugojene bankare. Ako smo mi danas svedoci dominirajućeg kapitalizma, to još ne znači da učenje Marksa nije ubedljivo. Može se polemisati do beskonačnosti o njegovoj primeni u socijalističkom sistemu, o tome kako je ono funkcionisalo, da li je prošla ta etapa i hoće li se ponovo vratiti. I ako hoće, kada?

Hoćete da kažete da je preporod levih ideja u Evropi je evidentan?

- U Britaniji sigurno. Jer očigledna je nepravda kada parama poreskih obveznika grupa halapljivih ljudi, takozvana elita, upisuje sebi ogromne bonuse.

Pa toga ima svuda. Ali se izgleda niko ne priseća Marksa...

- Da, ali meni su pričali da u Rusiji levih ima prilično mnogo i da oni nisu opterećeni tim poluzaboravljenim učenjem.

Uzgred, ko vas je inficirao Marksom?

- Niko mene nije inficirao. Ja sam Marksa počeo da čitam još kao tinejdžer, a potom proučio svu kritiku na njegov račun. Posto je neverovatno koliko su danas aktuelne mnoge Marksove ideje. Predavanje marksizma u savremenim školama je mogućnost da se još jednom pogleda na njegove ključne postulate. Marks je maltene bolje od svih ostalih naučnika shvatao prirodu ekonomije i kako ona funkcioniše. To je prosto impresivno. Zato ćemo ponovo postaviti na katedru neke predavače iz Rusije, u koju ću doći da ih izaberem. Zanimljivo je kako će mladi ljudi reagovati na ta predavanja.

A gde će to držati predavanja ti stari novi sovjetski predavači?

- U privatnim i javnim školama Mančestera. Biće to drugi deo našeg projekta. U mom rodnom Mančesteru dugo je živeo Engels. Njegov otac radio je u lokalnoj fabrici, a Marks je često dolazio drugu u goste. Upravo ovde oni su počinjali svoj „Kapital“.

Ne plašite li se da ćete u Mančester doneti „socijalistički virus“, kako su govorili nekada vaši zapadni ideolozi?

- Mančester je otadžbina industrijske revolucije, sindikata i radikalnih pokreta. Zato je bolje da se zapitamo jesu li zbilja ti pridošli učitelji tako neobični ili nam jednostavno mogu pomoći da progledamo i vidimo kakav život živimo.



Da smo sledili učenje, socijalizam bi preživeo

Sergej Sergejčik, profesor istorije i jedan od potencijalnih učesnika Kolinsovog projekta kaže:

„Odlučio sam da učestvujem u Kolinsovom projektu jer sam mnogo toga preživeo u sovjetskim godinama i stalno se borio. Najpre sam bio ubeđeni komunista, a sa pojavom novih informacija i istraživanja, počeo sam dolaziti do drugačijih zaključaka. Problemi sa rukovodstvom počeli su još 1968. godine. Stupio sam u partiju kada sam bio đak desetog razreda, jedini đak u Belorusiji koji je bio član partije. Zbog okupacije sam pošao u školu kasnije i, kada sam završio, imao sam taman 18 godina. Moje kolege su verovale u marksizam i išle tim putem. A ja sam počeo sumnjati još kao student istorijskog fakulteta MGU. Marks je kopao duboko, bila je to čitava nauka, a naši „marksistići“ su zagrebali tek po površini. Da smo mi svojevremeno radili po Marksu, socijalizam bi preživeo. Verujem da novo zanimanje Evrope za marksizam nije privremena pojava, ali mi danas još nismo sazreli do marksizma, njegove ideje zatrebaće nam tek u budućnosti.“



Marksizam je novi oblik globalizma

Natalija Naročnicka, istoričar, politolog i rukovodilac Instituta za demokratiju i saradnju u Moskvi:

„Marksizam, koji živi na Zapadu, veoma se razlikuje od onog kakav je bio u SSSR. Ako je u našim zemljama marksizam važio za državnu ideologiju, na Zapadu su se leve ideje razvijale u stranu izjednačavanja vrednosti: isto su vam lepota i nastranost, greh i dobročinstvo... Probajte reći tamo da su razvratnici nemoralni ljudi. Ma šta vam je, reći će, to je ispoljavanje slobode ličnosti. I oni su strašno nezadovoljni preporodom hrišćanskih vrednosti. Ne treba zaboravljati da je Velika francuska revolucija imala pre svega antihrišćanske i anticrkvene aspekte. Levi duh luta sa Zapada na Istok i sa Istoka na Zapad po meri kako se njegovi instrumenti iscrpljuju. Marksizam i savremeni liberalizam kreću se različitim putevima, ali vuku svet u unificirano, nereligiozno i nenacionalno društvo. To je svojevrsni oblik globalizma.“



U DDR je takvim predavačima zavrnut kiseonik

Aleksandar Rar, nemački politikolog i direktor programa za Rusije i ZND u Savetu za spoljnu politiku Nemačke:

„Ona leva raspoloženja kakva danas postoje u Evropi već nisu onaj marksizam koji je bio nekad. On već nije radikalan kao početkom veka, već pre konzervativan. Da, u Evropi se sada održavaju protesti, čuju se zahtevi, ali to nije klasna borba. Današnji levi nemaju ideološku nadgradnju, a stare ideje su kompromitovane. Ali marksizam se kao i pre ozbiljno proučava u visokim školama, lično sam se upoznao sa njim 80-ih u Minhenu, u kapitalističkoj Zapadnoj Nemačkoj i reći ću vam da je u njemu bilo veoma mnogo razuzmnih stvari. I ja, iako sam odrastao u porodici vatrenih antisovjetčika, živeo sam svoje zaključke. Sam Marks je svojevremeno upozoravao ruske revolucionare, kao što je Vera Zasulič, da njegove ideje ne treba uvoditi u Rusiju zato što je to varvarska zemlja, koja će sve izvrnuti i uraditi kako ne treba. Što se tiče bivših predavača marksizma, lično poznajem mnoge od njih. U Zapadnoj Nemačkoj oni su jednostavno nestali ili se približili liberalima. A onim istočnim nisu dali da se premetnu, pa su svima onima koji su bili povezani sa komunistima zatvorene sve mogućnosti i nisu im davali posao. Zato se tamo nakupilo mnogo jeda. Većina njih nije mogla da sebe pronađe u nečem drugom, živi od penzije i u životu Nemačke ne igra nikakvu ulogu. A to je šteta jer polarizacija, različita mišljenja u društvu uvek su korisni.