Медији у раљама богатих - Приватизација јавне речи

Нема много тајни око намере усвајања контровезног закона о јавном информисању. Следи се одраније зацртан пут гушења слободе и протеста у Србији. Прво је разбијена држава, потом су утамањена радничка права и друштвена својина, онда су под суд стављени они који су се томе успротивили а сада је у току атак на јавну критику са дефинитивним циљем њеног прогањања.

Ништа се не може разумети ако се ствари посматрају изнутра. Скретање пажње на оправданост појединих одредби закона, као, на пример, висна казни или томе слично, тек је добра тактика да се не уђе у суштинско значење таквог акта. А оно има недвосмислен карактер гушења и заптивања евентуалног протеста спрам онога што се одвија у друштевном животу. Јер на коцки је сама судбина народа, државе, његове културе, историје и традиције. Онај ко не буде могао гласно подићи јавну реч у форми критике против растура земље, њене економије, права радника и запослених, пљачкања ресурса и дезорганизације у свим кључним сегментима друштва неће моћи ни да утиче на текућа дешавања.

Нема другог мотива оних који су смислили тако паклен план. Може ли се ћутати на срамне покушаје владајућих структура да у судару са економским и политичким ломом наметнутог друштвеног устројства зачепе јавну реч, смакну и последњу шансу да им се поручи да су апсолутно промашили у историјском избору друштвеног система али и да им се упути опомена за све оно што су до сада урадили а још више пропустили. Мотив је вероватно и одсудна хомогенизација па и „последња одбрана“ владајућих гарнитура против нарастајућег друштвеног незадовољства.

Иза закона не стоји никакав појединац већ паразитска класа власника и компромитованих политичара који обављају посао и задатак постављен од страних фактора. Све њих оличава Демократска партија која по речима једне од њених гласноговорника, извесне девојчуре, ради за интересе државе а не поједине партије. Нема грешке у ономе што је рекла јер у свим најважнијим државним структурама седе њихови повереници који одрађују задатке смишљене далеко од Србије, још даље од њених грађана-паћеника, доведених скоро у ропски положај, јер има примера да раде и по неколико месеци без најамнине само да би очували већ метафизичко радно место.

Зато и слабашне примедбе или кобајаги опомене од „позваних интелектуалаца“ или професионалних удружења новинара имају мало смисла јер суштински нису усмерени на коренито мењање постојеће праксе. Њихова критика има само плитак и сасвим парцијалан карактер па упућује на одбрану постојећег стања. У питању је чист лумпенинтелектуализам. Кључни аргумент су европска документа. Ако тамо нешто није записано онда то не вреди ни у држави Србији. Са тим нико не може бити задовољан. Понајмање они који их слушају, немо посматрајући јалову критику без икаквих претензија. Овај пут ни сами Европљани их нису нешто претерано подржали па су се домаћи „интелектуални чуперци“ понешто збунили.

Зашто, на пример, та удружења или истакнути појединци, професори и кознакаква булумента не прозива праве иницијаторе најављеног преврата у амбијенту јавне речи. Зато што су то исти они који им повремено дају финансијску подршку, додуше, онда када то њима конвенира. Зато, у истој, ограниченој мери, и садашња критика предложеног закона има сасвим кратак домет. Значи, унапред искакулисан и скројен према потребама и интересима владајућих структура.

На нишану су се, нема сумње, сада нашли најпровокативнији медији, таблоиди. Али, није о њима реч јер они представљају само неконтролисану славину преко које цуркају бројне афере. Овима, пак, и није циљ да се оне суштински до краја разоткрију јер би се онда, вероватно, детектовали и њихови трагови. Они, међутим, при најављеном „јесењем нерасположењу народа“ могу бити „каписла социјалног незадовољства“. И то је оно што је преплашило владајућу гарнитуру, али и оне у мало дебљој хладовини.

У сенци критичког или псеудокритичког мишљења у Србији остао је, међутим, добро ситуиран део новинарске бранше који се толико не ослања на званичне изворе помоћи. Јер, и они постоје а лансирани су пре неколико месеци као званичан одговор на тешкоће које имају поједини медији. Помоћ је условљена наводним залагањем за „демократску јавну реч и одговорност“. Јасно је ко би требало да буду процењивачи таквог ангажмана. Исти они који и нуде „корпу свежих јаја“. Са њихове стране до сада није регистрован ниједан критички одјек! Треба ли их именовати? Нема потребе. „Мудро ћуте“ и по томе су гласнији од својих медијских конкурената.

Углавном преносе службена саопштења или тумаче званичне ставове. Наравно, дају и анализе домаћих и светских проблема по кључу оних од којих зависе. Одрађују домаћи задатак страних налогодаваца против сопствених грађана. Код њих и можете прочитати да криза само што није прошла па су се задували од силних нових пројеката. Стари су заборављени јер нису ни реализовани. А новац и капитал су завршили на рачунима појединаца, истих оних који тако здушно раде на корист државе а не појединих партија како рече малопређашња девојчура из Демократске странке.

Нови закон о јавном информисању би, заправо, требало само да санкционише постојећу праксу неодговорности за јавну реч и свали терет трошка на леђа оних који „шурују са недоказаним истинама“, наравно, и ослободи од наводног блаћења искомпромитоване магарце са српске политичке сцене. Шта можемо очекивати после затварања уста и одлагања пера. Приватизацију јавне речи, грађанску дисциплину и стабилан поредак власти и народа у коме су позиције јасно распознатљиве. За разлику од народа они немају избора па их, донекле, треба и разумети!

Pa nekakvu *tranziciju*...nakakav novi oblik *Petra Zivkovica*....*savremenu diktaturu*...sto je lako u Srbiji. Jer to je *revolucija koja tece*...Nekada roblje, kmetovi, proletarijat, radnici, samoupravljaci..danas akcionari...sve trpe sve gutaju cekajuci Dinkiceve akcije...Sve je pocelo stupanjem na scenu SPS, odustajanje i ukidanjem drustvenog vlasnistva...pa je logican sled...*Petar Zivkovic*....*postupi po naredjenju*....ali kada je u pitanju Bogoljub Karic, Radulovic....*k,noziii*...jer institucija *privrednog kriminala* ne postoji....to je *legalna menadzerska radnja*..sad samo treba srediti da se o tome nepise, da se narod izoluje od svih informacija gde je novac iz njegovog dzepa, njima pare narodu Madona, Ceca...naravno ko ima pare da plati...radnicka KLASA, je postala *besklasna*, niko i nista...., sa 26% bez osnovne skole, bez partije koja brine o njihovom interesu mrka kapa, ali upravo oni ulizicki glasaju...*sadomazohizam*.